Banner Content

Ману Ђинобили и Луис Скола су се на Олимпијским играма 2016. године у Бразилу опростили од кошаркашке репрезентације Аргентине. Учинили су то прослављајући 20 година пријатељства, током којих су заједно носили плаво-бели дрес Гаучоса. Када су 1996. године дебитовали за младу селекцију Ђинобили је имао 19, а Скола 16 година. Тада ни у најлуђим сновима нису могли да наслуте да ће, после две деценије, у том истом Бразилу у ком су се упознали и постали цимери последњи пут обући репрезентативни дрес. И то на својим четвртим Олимпијским играма.

фото: Давид Дамњановић

,,Много се ствари променило у међувремену. Много журки, злата, бронзи, сребра, фрустрација… Прошло је 20 година’’, рекао је Ђинобили, присећајући се бројних тренутака који су обележили његову импресивну каријеру.

Ако Игора Мршуљу и Ивана Поповића питате како би желели да се опросте од професионалне рукометне каријере, учинили би то заједно, попут Ђинобилија и Сколе. У истом дресу, са истим грбом на срцу. Ако би уз то могли да бирају дрес, одабрали би репрезентативни, а ако их здравље послужи, тада ће прослављати бар 40 година пријатељства.

Иван је на први поглед јако харизматичан и срдачан момак, воли да се смеје. Игору је, са друге стране, теже измамити осмех. Шали се да га због тога и зову Мрки, али обећава да ће се за потребе овог текста ексклузивно насмејати на фотографијама.

Мрки и Поп довели су нас на место на ком су направили своје прве рукометне кораке. Клуб ,,Студентски град’’ био је њихова почетна дестинација, а управо на отвореним теренима истоименог спортског центра се већ дуги низ година рађају пријатељства, стварају шампиони и прослављају пехари. Седимо са момцима на бетонским трибинама рукометног терена и заједно гледамо њихове прве тимске фотографије, медаље и дресове. Није тешко препознати их на сликама. Иван је највиши дечак на свакој фотографији, а чим нађеш њега са Игором је лако – он је одмах поред. Од свих слика које смо заједно прегледали само на једној нису загрљени.

,,Шта ли нам би овде кад смо се раздвојили? Мора да смо се нешто покачили’’, кроз шалу закључује Поп, пивотмен шпанског суперлигаша Бидасое.

Прича два најбоља пријатеља почела је још у обданишту. Тада, као деца жељна лопте и дружења, ни у најлуђим сновима нису могли да наслуте да ће им спортско звездано небо непрестано укрштати путеве. Међутим, момци признају да је њихова прича итекако могла имати друкчији епилог.

фото: Давид Дамњановић

,,Ја се баш сећам Попа из првог разреда у основној школи ,,Ратко Митровић”. Једног дана су његов старији брат Жиле и он донели рагби лопту и деца су се играла са њима. Завршило се тако што је једном дечаку разбијена глава, а наравно Поп је крив за то. Тад сам први пут пожелео да се дружим са њим, да се не би мени исто догодило”, нашалио се Игор, који тренутно наступа за холандски Волендам. Ни Иванова прва сећања о њему нису баш најпозитивнија.

,,Баш је некако био иритантно дете. Увек је био добар у спорту, било да је то фудбал, кошарка или нешто треће. Он се у суштини сам са собом играо, а остала деца су га јурила да би се играла са њим. Играло се увек где он каже и то ме баш нервирало. Нас двојица смо у школи играли само спортове без физичког контакта, да се не би десило свашта’’, уз осмех признаје Поп. Он је после првог разреда променио основну школу, али овом двојцу није дуго требало да се поново сретне.

,,Тренирали смо баскет заједно са неких осам година, али свега неколико месеци. Поп је прешао на хокеј. А онда сам ја после одређеног времена, на наговор другара, отишао на свој први тренинг рукомета и ту сам опет срео њега. Просто невероватно да се после истог обданишта и основне школе, сасвим случајно сретнемо и на кошарци и рукомету. Наравно, нисмо баш од почетка били најбољи другари, али наше пријатељство је увек било као да нас је неко други водио, као да нас је нешто спајало. Временом смо постали пријатељи за цео живот’’, тврди Мрки.

фото: Давид Дамњановић

За Студентски град их везују најлепше успомене. Како сами кажу, тада им је било најважније да се друже и играју. А уз напорне тренинге и искрено дечије другарство дошле су и прве медаље.

,,Клуб је тада већином био сачињен од дечака из основних школа са Новог Београда. Сви смо живели близу и било нам је важно само да се дружимо и проводимо лето заједно на Бежанији. Остајали смо и после тренинга да се играмо, ретко кад смо одмах ишли кући. Кад си тако мали немаш ти визију да ли ћеш се професионално бавити спортом. Тек с годинама се све то искристалише’’, прича Игор. Иван, са друге стране, истиче да су важну улогу у њиховом дечачком и играчком сазревању имали тренери.

,,Доста нам је импоновало што смо били најбоља екипа у Србији, а били смо буквално деца окупљена из краја. Партизан је, на пример, у том периоду скупљао најталентованије дечаке из свих крајева Србије, али ни они нису могли да нам парирају. За то је јако заслужан наш први тренер Милош Симић. Он је од нас направио праве мале војнике, баш је био добар педагог”, присећа се Поп.

,,Усадио нам је те неке принципе који нису везани само за спорт већ и за живот. Да будемо вредни, да не крадемо… Кад радимо склекове, да их не радимо због њега већ због себе”, додаје Мрки.

У ,,Студентском граду” је 2009. године дошло до поделе на два клуба – један је задржао старо име, док је нови оформљен под именом ,,Нови Београд“. Те сезоне Нови Београд није имао право да игра у истом рангу са Студентским градом већ је наступао у Војвођанској лиги, али је играо искључиво утакмице без резултатског значаја. Партизан се још тада интересовао за Мршуљу и Поповића, али није успео у намери да доведе обојицу.

,,Игор и ја смо, заједно са већином екипе, прешли у Нови Београд, али је он убрзо одлучио да ипак оде у Партизан. Иако ме је стално врбовао да пређем, ја сам тада са 15 година имао привилегију да играм за сениорски тим и уопште не жалим што сам остао. За три године смо се попели три ранга – од најнижег до Прве лиге. Стекао сам огромно искуство играјући са старијим играчима, никада се нисам покајао што нисам одмах отишао на Бањицу”, истиче Иван.

Почетком 2012. године и Поп је обукао дрес београдских ,,црно-белих”. Партизан је у том тренутку, као најбољи клуб Србије, играо Лигу шампиона. Међутим, за младе играче у првом тиму није било места.

,,Та екипа Партизана је била најбоља рукометна екипа из Србије у последњих 20 година, сигуран сам у то. Да је неко саставио тим од најбољих играча осталих клубова из Супер лиге, опет не би могли да их добију. На свакој позицији је било бар два врхунска играча, буквално ниси знао кога пре да уведеш у игру. Ми смо били свесни да за нас ту нема места. Нисмо ни физички стасали, али није баш лепо ни толики период седети на клупи. Нисмо имали праву подршку од тренера, мада разумем да се тада ослањао на искусније играче јер је јурио резултат. Једноставно није било слуха за нас млађе”, сматра бек Волендама.

,,Нама је тада значило макар да тренирамо са таквим играчима. Жаргонски речено, нисмо се ни ,,скидали”. Имали смо среће да убрзо заиграмо за Партизанов други тим и тамо добијемо заслужену минутажу. За три сезоне смо се попели три ранга и дошли до Прве лиге – центар, буквално пред саму Суперлигу. Тада су Игора и мене заједно са још неколико играча пребацили у први тим. Да смо остали, сигуран сам да бисмо били први и у тој Првој лиги”, тврди Поп.

Долазак у први тим Партизана, међутим, био је далеко од остварења дечачких снова. Клуб је 2014. године објавио да је у незавидној финансијској ситуацији и да неће моћи да плаћа играче. То није значило само да ће екипа, коју су углавном чинили студенти и средњошколци, бити без икаквих прихода, већ и да ће сами плаћати спортску опрему и превоз до Бањице и обезбеђивати себи храну када се пође на гостовања.

Легендарни Ненад Максић је те сезоне у Партизану започео своју професионалну тренерску каријеру. Иако у екипи није располагао звучним именима попут оних које су „црно-бели” имали 2012. године, због једне ствари је итекако морао да буде поносан – тренирао је младе момке са великим срцем.

,,Обојица се добро сећамо састанка када су нам саопштили да неће бити пара. То је на неки начин и било поштено са њихове стране, искрено су нам рекли каква је ситуација, без лажних обећања, а ми смо одмах рекли да остајемо. Једино што нам је те сезоне било обезбеђено је превоз за гостовања, али нисмо марили. У том тренутку смо били пресрећни што уопште можемо да играмо за Партизан. Да можемо да вратимо време сто посто бисмо урадили исто”, наглашава Мрки.

Дневни лист Спорт је у септембру 2015. године писао о ситуацији у којој су се нашли рукометаши Партизана, а међу интервјуисанима били су и Поповић и Мршуља. Нисам могла а да не подсетим момке на Игорову изјаву, у којој је истакао да је навикао да све дели са саиграчима. ,,Када идемо на гостовања, направимо сендвиче и разделимо међусобно”, рекао је том приликом.

,,Ја сам због те изјаве много пута био и подсмеван, многи су ме зезали, али је стварно било тако”, постидео се Мрки, који је те сезоне понео капитенску траку.

,,Моја мама је тад правила најбоље сендвиче. Његова је исто правила добре. Моја са сувим вратом, а његова са пршутом”, похвалио се Поп уз широки осмех, а потом додао: ,,Мени и данас људи не верују када им испричам да нисмо примали паре. Ја сам сигуран да не постоји генерација у историји Партизана која је толико волела клуб као ми и та екипа из сезоне 2014/15. Ја то потписујем и иза тога чврсто стојим! Иако смо из Београда, имали смо понуде да по Србији играмо у суперлигашким клубовима за паре, али смо остали. Највише ми је било жао када дођу навијачи и замоле те за мајицу или дрес, а ти не можеш да им даш јер имаш само тај један’’.

Лоша финансијска ситуација није се одразила на жељу и вољу играча да остваре добре резултате. Партизан је ту сезону завршио као трећа најбоље рангирана екипа после одиграног плеј-офа, иза Металопластике и шампиона Војводине. Игор и Иван не жале што су се у том периоду одрекли новца, јер оно што су добили заузврат не може да се купи.

,,Те тешке ситуације, као што је тада у Партизану била немаштина у новцу, повезују људе много више него да смо имали свега у изобиљу. Све је много искреније, помажеш колико можеш, нађеш се другу у невољи… Мислим да то много више вреди него да смо сви добијали по 5.000 евра у том моменту. Од како смо почели да играмо у иностранству видимо људе који имају свега, поготово новца, али нису искрени пријатељи једни другима. То је прва ствар коју свако примети када оде у иностранство. Ми и данас, када после неколико година сретнемо другаре из Студентског града или Партизана, изљубимо се и испричамо као да никада нисмо престајали да се дружимо. Та пријатељства која смо направили играјући рукомет су, по мом мишљењу, вреднија и од каријера и од свега”, наглашава Мрки.

Иван је током лета 2016. године постао члан шпанске Бидасое, која се тада вратила у елитни АСОБАЛ. Игор се у Хумској задржао још једну полусезону, да би крајем јануара 2017. прихватио понуду холандског суперлигаша Волендама. Први инострани ангажман донео је момцима нове изазове, како на терену тако и у животу. Поред курсева језика које интензивно похађају, обојица су морали да науче да кувају, а не крију да често размењују кулинарске савете.

,,Ја сам патентирао један трик за припрему меса. Целе прошле сезоне сам пржио месо и то ми је представљало велики напор. Дођем после тренинга, пржим, па још оно уље…страшно. Онда сам схватио да могу да ставим месо у рерну на 200 степени неких 20 минута и то све буде готово. То је мени толико значајно било, а сад сам већ прешао на виши ниво. Не прљам више плех него стављам месо на решетку. Наравно, оперем је једном у два месеца’’, кроз смех прича Поп.

Игор признаје да је овај ,,патент’’ и за њега био велики корак напред. На његовом менију најчешће су тестенине, а као специјалитет издваја карбонара сос – наравно, из тегле. Обојица деле стан са саиграчима, али би волели да се у скоријој будућности потпуно осамостале.

,,Прија ти за почетак када имаш некога, а тек си дошао у страну земљу. Ја сам био баш размажено дете, ништа нисам знао да кувам и спремам. Да оперем или испеглам ствари, не дај Боже. Сад већ како године одмичу, и Поп и ја размишљамо да почнемо да живимо сами, да имамо неки свој мир. Волели бисмо да породице могу да нам дођу и остану по месец дана, а не да их виђамо само када су паузе’’, искрено ће Мрки.

Сада кад се уложени труд и одрицања коначно исплаћују, ови момци још више цене све оно што су им родитељи пружили. Скромно признају да их и даље усрећују мале ствари, али неке тренутке никада неће моћи да избришу из сећања.

,,Одрицања се можда неће исплатити онда када ви то желите, али ако верујете једнога дана сигурно хоће. Никада нећу заборавити матурско вече по завршетку средње школе. Нисам хтео дуго да останем јер смо сутрадан ишли у Лазаревац на гостовање Колубари. Дошао сам само да испоштујем професоре и другаре, нисам се чак ни опустио, ништа нисам попио. Отишао сам раније у кревет да бих био спреман за пут. Ту утакмицу нисам ушао ниједан једини минут и то ћу увек да памтим. Ни на екскурзије уопште нисам ишао јер бих у том случају пропустио тренинге. Сви моји другари кажу да ће такве успомене из средње школе доживотно да памте, а ја сам жртвовао то неко сећање да бих на утакмицама ушао можда пет минута’’, присећа се некадашњи пивотмен Партизана, али додаје да не жали јер су те године биле најважније за његов развитак.

Када су у питању материјалне ствари, радује га што је коначно, како каже, ,,свој човек’’.

,,Некоме ће можда звучати смешно, али мени сад толико значи што ја могу да одем и платим себи кафу, јер сам те паре сам зарадио. Нисам приуштио себи нешто велико као што су кола, али сам себе издржавам и то је за мене огроман корак”, признаје Поп.

Данас је иза овог двојца 17 година пријатељства и велики број успомена и медаља. Колико су нераздвојни сведочи и чињеница да су променили бројеве на дресовима како би стајали један поред другог док их представљају на почетку утакмица.

,,Поп је на почетку на дресу носио број 28, а ја 15. Када је сезона 2014/15. требало да почне дошао нам је нови тренер Ненад Максић и ми смо знали да нас чека нови почетак, нова прилика и желели смо да и ми нешто променимо. Он је тада рекао да би волео да носи број 33 на дресу, а ја сам решио да узмем 34, да бисмо увек били један поред другог. И сада у новим клубовима носимо те бројеве и задржаћемо их сигурно до краја живота’’, тврди Игор и открива да им је жеља да ускоро поново заиграју у истом клубу.

,,Сад тек видим колико је Поп значио за мене у рукомету, а претпостављам и ја за њега. Увек смо играли један за другог. Сад кад играм са другим пивотменима видим колико ми фали. Он је један од играча који је увек више мислио на друге него на себе. Волео бих да му се једном на неки начин одужим за бар милион голова које ми је наместио’’, додаје бивши капитен црно-белих.

,,Ја сам сигуран да ћемо, ако Бог да, ускоро поново играти заједно. Баш имам неки осећај”, прича Иван.

Растајемо се с погледом на терен на ком су почеле њихове каријере, али и пријатељство.

,,Ако нас здравље послужи као Сколу и Ђинобилија, играћемо бар још 15 година. Нећемо се жалити ако буде тако”, уз широки осмех поручује Поп.

Много се ствари променило у међувремену. Много журки, злата, бронзи, сребра, фрустрација… Проћи ће још много година, првенстава, утакмица, али једно неће никада – њихово пријатељство.

Аутор: Ана Томић

Banner Content
Tags: , ,

0 Коментара

Оставите коментар

архива

sr_RSSerbian
sr_RSSerbian