Када би Ана Емић могла да се врати у дане када је бирала животни пут којим ће поћи, ништа не би урадила другачије. Не жали ни због једног начињеног корака, нити се каје што није тражила пречицу. Опет би све исто, још једном, испочетка.

Водитељка Шаренице на Радио-телевизији Србије суботом и недељом од 9 до 11 часова, заједно са Слободаном Шаренцем, ствара најлепше обојене колаже наше земље. А када зажмури, радо прелистава успомене из студентских дана. Напамет зна имена и презимена целе групе П6, њене генерације 2003 са Факултета политичких наука.

– Најлепша сећања, прве љубави и озбиљна пријатељства, која и данас трају… Газда Ивичина кафана и један сто у ћошку, који је свашта слушао током четири године. Београд, Димитровград, Лозница, Пожаревац, екипа из Будве, па Ужице… Белешке једног времена из ког су се многи са својим знањем отисли путевима ван Србије, времена које је откривало своје слободе, странпутице, путеве, времена којег се увек сетим са великим осмехом, срећна што сам била његов део – прича новинарка Јавног сервиса.

Стрпљива Ана сматра да је време најбољи учитељ, а њена скромност јој не дозвољава да издвоји особине које су јој биле верни пријатељи на путу до успеха.

– Не може ништа велико одмах, сада, без напорног рада, одрицања, труда, сталног учења. Нека други говоре о мојим особинама, ја ћу само рећи да је труд категорија која увек нађе свој пут, где год да идемо.

Пандемија корона вируса, тема број један у свету, унела је драстичне промене и у животе новинара. Но, за водитељку Шаренице одавно је било јасно да позив који је изабрала неће бити нимало лак. На интернет порталу РТС, који је био њено прво радно место на Јавном сервису, научила је много о томе како се кале новинари.

– Нису само ванредна стања ситуације које вас дефинишу. Не! Новинар си и када устанеш ујутру, па прво прелисташ све вести, наслове, најновије информације којима почиње дан. Новинар си када у муљу небитности којим смо затрпани, некако успеш, бар сам за себе, да одвојиш битно од небитног, лаж од истине, сензацију од вести. У овим данима се лако може видети ко се новинаром зове јер добро звучи, а ко чува завичај професије – наглашава Ана.

Иако јој недостаје да викенд почне уз песму Народног ансамбла, трпезу неког краја Србије, веселог играчког веза фолклораша и колегу Шаренца, због новонастале ситуације морала је поново да ускочи у претходне ципеле.

– Новинар мора да зна да плива у свакој води, а да се не удави. Пре две недеље вратила сам се старом послу – помажем колегама у Вестима и Јутарњем дневнику. То је РТС, то је велики систем, у ком једино можете да нађете људе који новинарство не каче себи као еполету, него као задатак. Суштина се, ипак, није променила, а то је да праве и проверене информације стигну до сваког.

Друга страна медаље, коју осликавају породица и приватан живот, претрпела је бројне промене у ово време.

– Променило се готово све – од дневних ритуала, организације, до времена када се иде на спавање. Моје ћерке не иду у обданиште, школска учионица је постала студио на РТС, набавка је сизифовска работа, а глас најбољих другарица другачији преко скајпа. Све у свему, може и овако. Живот се диже као систем компјутера. Задали смо себи неке нове команде, а питање је колико ће ко научити и какве ће поуке извући из свега.

Док једни говоре о пандемији корона вируса, други истичу проблем “медијске пандемије“. Свет новинарства наишао је на бројне осуде и критике, али шармантна Ана настоји да одбрани достојанство традиционалног начина извештавања.

– Не бих рекла “медијска пандемија“, пре медијски сумрак. Потпуни мрак је ваљда нешто што смо такође живели и преживели на овом нашем парчету географског универзума. Нико не сме да мисли да је већи од себе, новинар најмање на то има право. Има новинара који своје каријере граде од сламе или блата, као у Три прасета. Моје колеге са РТС, а ту не мислим само на оне које ви видите на екрану, спавају ових дана у својим редакцијама. Неки од њих нису видели породице недељама. Не траже аплауз, јер раде за професију. То је наш посао – да вас известимо. Лекари спасавају животе, новинари истину. Свако има право избора какву ће истину да поједе, али кућа од сламе и блата одувана је чак и у бајци – снажна је порука коју шаље водитељка Медијског јавног сервиса Србије.

Banner Content

0 Коментара

Оставите коментар

архива

sr_RSSerbian
sr_RSSerbian