Бек ФМП-а, Стефан Лазаревић, поникао је у млађим категоријама Црвене звезде. Још од малих ногу гаји љубав према спорту и сматра да је таленат за неодустајање оно што га је одржало у свету кошарке. Говори о свом искуству у Звездином дресу, о доказивању у првој сениорској сезони у ФМП-у, али и о повреди на купу Радивоја Кораћа због које је уследио дужи опоравак и одсуство са терена.

 

 

  1. Када се родила љубав према спорту код тебе и ко је препознао таленат који поседујеш када је кошарка у питању?

 Љубав према спорту сам имао од малих ногу. Нисам центрирао кошарку као спорт број 1, већ су ту били равноправно и фудбал и тенис, бејзбол, рагби, прецизније, све сто дечак у узрасту од 5-7 година може да замисли. А, таленат који је препознао мој први тренер Душан Ковачевић је таленат за неодустајање, што су касније тренери који су долазили и радили са мном брусили у нешто више.

 

  1. Да ли си имао неког кошаркашког узора од самог почетка?

На ово питање никада нисам давао искрен одговор, већ је то био играч који је у том тренутку актуелан или неко ко ми први падне на памет.  Трудим се да будем најбоља верзија себе и да тај неки потенцијални “Ја“ буде мој узор.

 

  1. Почеци твоје професионалне каријере везују се за 2014. годину у којој си у дресу Црвене звезде са својим тимом освојио јуниорску Евролигу, дебитовао за први тим Црвене Звезде, а затим на Европском првенству са репрезентацијом Србије освојио сребрну медаљу. Колико је све то значајно за тебе као играча и да ли су то били кључни догађаји за твоју даљу каријеру?

Та јуниорска сезона је можда била и преломна у смислу да ли ћу ићи даље или ће то бити мој максимум. Рад са тренером Слободаном Клипом ми је много значио на играчком и људском плану. Искуство тренирања са првим тимом Звезде ми је значило у смислу сто сам видео да могу да се носим са тим играчима, што је, наравно, подстрек за даље.
Затим деби за први тим, невероватан осећај, тренутак који памтиш сигурно цео живот.
Као резултат свега, долазе финалне борбе на крају сезоне, јуниорска Евролига, сребрна медаља на европском првенству који су нека потврда да тај рад који улажеш иде у добром смеру и не постоји бољи осећај од тога.

 

  1. Након потписивања првог професионалног уговора са ЦЗВ 2014. године, уследила је позајмица у ФМП. Колико је било тешко доказати се у првој сениорској сезони у ФМП-у?

Први професионални уговор и све сто си урадио пре тога пада у воду, ако се сада не докажеш за даље. Јесте сурово, селекција је сурова. Мој став у том тренутку је био да ћу залагањем на тренингу, искоришћавањем сваке шансе на утакмици задобити место у стандардној ротацији. Иако је било осцилација у том погледу, нисам одустајао, добио сам и додатно самопоуздање кроз игру и борбу са сениорским играчима што је још један подстрек за даљи рад и напредак.

 

  1. Након три године вратио си се да играш за тим Црвене звезде. Какав је твој осећај након играња у Евролиги која гласи за најелитније кошаркашко такмичење?

Опет сам на тај моменат потписивања уговора са Звездом гледао као резултат мог рада и у почетку нисам правио велику фаму око тога. Поставио сам циљеве, радио дан за даном и чекао своју шансу. Наравно, све је то било до момента када први пут изађеш пред чувене навијаче или када први пут на гостујућем терену у Литванији чујеш химну Евролиге.
Из ове перспективе бих се кроз многе ситуације поставио другачије, али сада на то гледам на као велико искуство и драго ми је што сам био део њега.

 

  1. Ти си једини играч који је прошао све млађе селекције Црвене звезде и дебитовао за први тим. То није забележено у последњих 30 година. Како коментаришеш тако велику ствар за твоју кошаркашку каријеру?

Па за мене лично је то велика част, иако за ширу и ужу кошаркашку јавност то није неки податак, ја сам поносан на то, јер сам био део те Звезде од дана кад је клуб био у тешкој ситуацији до дана када је достигао свој максимум и на то гледам као на резултат свих мојих тренера са почетака, саиграча, људи који су радили у клубу,  закључно са овим сада.

 

  1. Уследила је и повреда на купу Радивоја Кораћа где си био приморан на дужу паузу и опоравак. Како си се изборио са чињеницом да ћеш бити одсутан дужи временски период?

Слушајући искуства саиграча који су, нажалост, имали сличне или исте повреде, мислио сам да сам спреман на то, међутим,  исто као у случају првог слушања химне Евролиге, када се нађеш сам у тој ситуацији тек онда видиш да ниси припремљен први пут ни на шта. Опоравак је трајао много дуже него што је требало, било је много више мрачних тренутака него добрих у свему томе. Сада када вратим филм не знам како сам изашао на крај са свим тим, али је пресудио изгледа тај таленат за неодустајање и сада је то прошлост, али и опомена.

 

„Када се вратиш, ту се све заборавља. Ти си ту, на терену, заборавља се и период одсуства и прошле заслуге и као да почиње нови круг“

 

 

  1. Колико је било тешко вратити се, прилагодити се и наставити где си стао? У којој мери и на који начин је искуство са повредом утицало на даљи развој тебе као играча?

Повратак на терен био је сан који сам сањао годину и 10 месеци и када се вратиш ту се опет све заборавља, ти си ту, на терену, заборавља се и период одсуства и прошле заслуге и као да почиње нови круг.  Повреда је оставила трага, али позитивног, у смислу још већег вођења рачуна о телу, радним навикама и свим пропратним стварима које иду уз кошарку, а везане су за одржавање физичке спреме.

Сто се тиче негативног, заборавио сам.

 

  1. Да ли си имао довољно подршке од својих саиграча након повратка и какав је осећај изаћи на терен после дужег одуства?

Кроз цео период опоравка имао сам велику подршку од саиграча, стручног штаба, што ми је наравно помогло у свему и дало додатни ветар у леђа. Осећај изласка на терен био је у том тренутку као и сваки други до тада. Загревање, улазак у игру, сама игра, када је прошла утакмица схватио сам да сам успео да превалим велики пут и био сам поносан на себе, на своју породицу, девојку и све људе који су знали сваки детаљ тог пута.

 

  1. Да ли постоји неки клуб у иностранству за који би волео да играш у будућности?

Волео бих да то буде неки шпански или италијански клуб, те две земље су ми у глави.

 

  1. Како балансираш између приватног и професионалног живота? Да ли имаш довољно времена за себе?

Што се тога тиче, ја сам особа која је „plan freak“. Како испланирам тако мора бити и никад не бих нешто урадио на штету тог плана, али и поред свега тога нађем увек времена ван професионалних обавеза за друге ствари.

 

  1. Да ниси изабрао да будеш кошаркаш, шта би био?

Студирао бих медицину сигурно, а у коју сферу медицине бих се отиснуо,то бих одлучио накнадно.

 

Припремила: Марина Билинац

Banner Content

0 Коментара

Оставите коментар

архива

sr_RSSerbian
sr_RSSerbian