Banner Content

У јануару 2011. године Сиан Мејси била је помоћни судија на премијерлигашком мечу Вулверхемптон – Ливерпул (0:3). Двојица познатих коментатора телевизије “Скај“, која је преносила тај меч, подсмевали су се њеним одлукама, иако је 25-годишња девојка високо котирана у судијској организацији Енглеске.

– Боље да неко сиђе доле и објасни јој шта је офсајд – прокоментарисао је Ричард Кис, мислећи да је претходно искључио микрофон.

– Да ли можете да верујете у то? Женски линијски судија? Жене не знају шта је офсајд – надовезао се Енди Греј, некадашњи шкотски репрезентативац.

Чак и на Острву, које се сматра колевком фудбала, видети женску особу у штуцнама, копачкама и са костобранима равно је утиску да сте је затекли у аутомеханичарској радњи како мења алтернатор. Јер, како жена може знати шта је офсајд, карбуратор, генератор…?

Од рушења стереотипа вековима је далеко и женски фудбал у Србији. Доминација патријархата допринела је томе да у конкуренцији дама постоје само три ранга такмичења – Суперлига, Прва лига и Друга лига (Југ, Запад и Север). У мушкој их има више него дупло (осам) – од Суперлиге до “бетона“, па тако само на нивоу општинa постоје две лиге.

Девојчице које пожеле да се баве овим спортом углавном одустају од својих амбиција онда када их другарице из одељења одбацују јер су “мушкараче“ и због изражених мишића на ногама ретко носе сукње. Социјална изолација једна је од највећих препрека са којима се суочавају, уз сексистичко оспоравање талента, физичких способности, разумевања игре  и могућности напретка.

Јелена Полић једна је од оних које руше баријере и табуе и сведоче у прилог томе да фудбал није само “мушка ствар“. Фудбалски судија и играчица која је већ са 23 године иза себе имала два основана клуба (ЖФК Обилић и ЖФК Рад) активно се бори за то да однос жена и мушкараца на травнатом терену буде равноправан.

Њен пут до рефлектора фудбалских стадиона био је несвакидашњи – од школских дана током којих се опробала у кошарци и рукомету, преко прве љубави атлетике, па све до копачки и првих корака на фудбалском терену, које је начинила заједно са сестром близнакињом. Данас је због улоге потпредседнице ЖФК Рад често називају најлепшим функционером српског фудбала. Дугокоса бринета плавих очију освојила је срца колега, навијача, саиграчица и других фудбалерки, а слоганом “Најлепше у граду тренирају у Раду“ привукла је бројне девојчице у школу фудбала на Бањици. Признаје да се суочавала са негативним коментарима и сујетом, али како сама каже: “Када Јелена Полић нешто науми, то и оствари“.

фото: Приватна архива

– Људи воле да генерализују, а мислим да сам ја својим изгледом и понашањем показала да жене у фудбалу не морају бити мушкобањасте. Мој инат, упорност и вера довели су ме до свега што сам постигла. Челни људи Рада прихватили су мој карактер и темперамент као нешто што “тако треба“ и указали ми поверење. Мислим да као мушкарац не бих имала толику толеранцију и дозвољену дозу креативности. Међутим, није лако. И дан-данас постоје људи који на разне начине опструишу мој рад и труд, али не схватају да ме критике и напади највише мотивишу.

На питање какав је однос мушкараца и жена на фудбалском терену није се дуго двоумила око одговора – наравноправан. Међутим, оно што је посебно радује јесте чињеница да све више девојака доказује да могу успешно парирати мушкарцима на сваку тему о фудбалу. Одатле и порука девојчицама које желе да се опробају у овом спорту.

– Не дозволите никоме да вам намеће своје мишљење. Тежите ка ономе што волите и бићете срећне. Занемарите злонамерне коментаре и запамтите да треба слушати своје срце. Ако су ваши родитељи тренирали одбојку, карате или рецимо кошарку, не значи да то треба и ви да радите. Рад је клуб који свима пружа шансу па тако све девојчице и девојке, било којих старосних граница, код нас могу добити прилику да тренирају. Концепт је базиран управо на томе да је фудбал игра за све – тврди потпредседница клуба са Бањице.

За разлику од Сиан Мејси, Јелена није доживела да неко јавно оспорава њен ауторитет фудбалског судије. Ипак, непријатних ситуација је итекако било.

– На почетку судијске каријере јесам доживљавала непријатности. И сама сам знала да одреагујем јако импулсивно, свађалачки настројено, а то један судија не би требало да ради. Добром памтим једну ситуацију из Кнежевца, са утакмице петлића. Једном дечаку сам показала жути картон, а после утакмице ме је вербално напала његова мајка. Вређала ме је и поручила да треба да се држим кухиње. Одговорила сам јој да је она ипак та којој је место у кухињи, јер је она мајка а ја девојка од 20 година. Занимљиво, њен муж је стао на моју страну и уследио је не баш пријатан конфликт између њих двоје – испричала је она, а потом додала да је било и лепих тренутака када су јој током целе утакмице навијачи певали и скандирали.

Када су схватиле да и оне могу да “забију“ главом после корнера, затресу мрежу из слободњака и “скину паука“ са ивице шеснаестерца, припаднице “нежнијег“ пола запутиле су се на петопарац. У земљи у којој постоји само студентска лига, успеле су да оформе женску репрезентацију у малом фудбалу (футсалу). Без постојања иједног регистрованог клуба, Србија се овог лета нашла у Групи 4 квалификација за Европско првенство заједно са Португалом, Чешком и Финском. Три пораза удаљила су је од смотре најбољих екипа Старог континента, али је ова група ентузијаста, предвођена селектором Дејаном Мајесом, исписала историју по неколико основа – универзитетски тим је постао репрезентација (све играчице су студенткиње или су недавно дипломирале), забележен је први наступ, први гол, прво појављивање на међународној сцени…

Формирању женске футсал репрезентације знатно је допринела футсалерка Факултета организационих наука Марија Армуш. Она је 2015. године постала први лиценцирани женски футсал тренер у Србији и већ тада је почела њена мисија – да остави лични печат и испише историју под рефлекторима који “живот значе“. Попут Јелене, својом атрактивном појавом и енергијом која плени разбила је бројне стереотипе.

– Са 11 година сам почела да тренирам фудбал, а почетком студија прешла сам на футсал. Мама није била одушевљена што поред два сина кћерка игра фудбал, тата је апсолутно незаинтересован за тај спорт, па је тако целој родбини остала енигма одакле толика љубав са моје стране. Свакодневно се личним примером борим са стереотипима, трудим се да покажем да девојка може жестоко да игра фудбал и да изгледа женствено. Чак је током припрема са футсал репрезентацијом тренер подржао идеју да део традиције пред утакмицу буде лакирање ноктију целој екипи и пеглање косе. Када је струка у питању, како бих као девојка била што компетентнија не пропуштам утакмице Прве лиге у мушкој конкуренцији, водим тренинге и саветујем се са искусним тренерима. Разбијала сам стереотипе и као жена која је дипломирала информационе технологије, које опет важе за “мушки посао“ – рекла је Марија.

фото: Марко Јеловац

Као оснивачу и капитену националног тима припала јој је и част да постигне први гол за Србију у историји женског футсала. Субота, 25. Август 2018. године, остаће упамћена као дан када је женски национални тим одиграо прву међународну утакмицу, а Марија Армуш после 307 секунди сусрета са Словенијом постигла први гол икада.

– Као неко ко је од учлањивања у екипу факултета дошао до дреса репрезентације, могу да кажем да нисам знала за препреке, већ су то били успутни подстицаји да идемо у добром смеру.

После “премијере“ у квалификацијама за Европско првенство остварио се њен велики сан. Није могла да сакрије емоције, па је уз екипну фотографију на друштвеним мрежама додала стихове из Балашевићеве чувене Успаванке за дечака: “Причаће ти о пловидби ти што нису сидро дигли. Тврдиће са чудним сјајем да сам дрхтао пред змајем. Ал’ ти слутиш откуд боре, трње се у оку дигло. Олујно је тамо горе где нас није пуно стигло“.

О томе колики је подвиг био “ни из чега“ оформити национални тим говори и Јована Јевремовић, Маријина саиграчица са ФОН.

– Тада сам била најпоноснија што се бавим овим спортом – поручује Јована, која се налазила на Мајесовом проширеном списку репрезентације.

Њен пут до петопарца такође је почео од травнатог терена. Љубав према фудбалу наследила је од тате, а подршка породице била јој је највећи подстрек да никада не одустане од својих амбиција.

– Нека од првих сећања ми и јесу са турнира на којима сам гледала тату. Он ме је и одвео на први тренинг. Могуће да сам због тога, још као мала девојчица играла фудбал на улици са осталом децом, али сам званично кренула да тренирам тек са неких 15 година, када сам уписала средњу. Тата ме је само једног дана одвео на тренинг ЖФК Пожаревца. До тада сам само са другарима играла у школи и крају. Нисам била свесна да женски фудбал постоји, уживала сам у такорећи дечијој игри и чистој љубави према овом спорту. Иако је другарима супер деловало што тренирам  фудбал, дечаци ти дају да играш ако им фали играч, у супротном ће изабрати неког “свог“ –  признаје да се од малих ногу сусретала са дискриминацијом.

Што се тиче  стереоптипа о женствености када су у питању фудбалерке, популарна Јоцка има јасну поруку: “Ко ме зна – нема их, ко ме не зна – одмах се разувери“. Из њеног угла, далеко већи проблем представљају неадекватни тренери и некоректне ситуације са којима се сусреће свет спорта уопште.

– Нажалост, док сам тренирала било је много оних “гурања са стране“, али то се дешава и у мушком фудбалу и осталим спортовима. Тренери не могу према девојкама/женама имати исти став, женским екипама треба посебан приступ, а нема пуно тренера који то могу да им приуште. Клубови не брину о томе, бар не према мом искуству.

Однос са мушким колегама?

– Једна реч – ироничан. С једне стране им се свиђа што се бавимо истим спортом, дружимо се и подржавамо, али када бих загледала дубље чини ми се да су и они мишљења да смо аматери и да не можемо бити на њиховом нивоу ни у каквом смислу – закључује Јована.

Позитиван пример свету спорта даје специјализована друштвена мрежа “Спортифико“. Ова интернет платформа омогућава перспективним спортистима и тренерима да креирају личну статистику, бележе свој учинак, деле голове и најбоље потезе, постављају фотографије и међусобно комуницирају. Овај стартап основан је 2016. године, за сада је намењен фудбалерима и фудбалеркама, а недавно је уврштен међу шест најатрактивнијих друштвених мрежа које мењају свет у избору престижног америчког часописа и портала Ентерпренуер. Ружа Илић, члан “Спортифико“ тима и фудбалски судија, једна је од ретких дама које ћете срести у улози новинара поред фудбалског терена. На Светском првенству у Русији, одржаном овог лета, била је “усамљена“ међу многобројним мушким колегама. Како сама тврди, било је то више него позитивно искуство  јер се “никада раније није осећала заштићеније“.

фото: Приватна архива

– Момци, када примете да поред себе имају колегиницу која знањем и енергијом, а посебно способношћу може да им парира, која је при том „ортак“ и хоће да помогне, јако позитивно реагују. Наравно, кроз своју каријеру, пре свега фудбалског судије, наилазила сам на разне предрасуде, али тога је све мање. То је нешто што не можемо искоренити, али личним примером можемо ублажити. Мада, ако погледамо реално око себе и жена хирург је третирана на исти начин, пилот, војно лице, како да то не буде случај у спорту, посебно фудбалу?

Када је у питању женски фудбал у Србији, Ружа издваја бројне проблеме са којима се ова грана спорта сусреће у нашој земљи, а који чине да “као друштво назадујемо“.

– Лично мислим да сав прогрес који је направљен претходних година и сва експанзија која је настала почињу да падају у воду. Главни разлог за то је незаинтересованост кровних институција за женски фудбал, затим људи у клубовима који ни знањем, а ни резултатима не заслужују да буду где јесу и што је систем организације женског фудбала, лиге, суђења, на јако ниском нивоу. Нисам песимиста јер имамо јако талентоване девојке и девојчице, које желе да се баве фудбалом не само активно већ и професионално као спортске раднице и то ми даје веру да ћемо се вратити на фазу прогреса – истиче она.

“Спортифико“ се на спортском небу издваја по томе што не оставља простор за дискриминацију. Статистика фудбалера може се видети и на специјализованом сајту “Трансфермаркт“, док је за девојке ова друштвена мрежа за спортисте једина платформа путем које оне могу изградити јединствени спортски ЦВ и добити на кредибилитету.

– Чињеница да промоција чланова “Спортифико“ друштвене мреже и њихових резултата не зависи од успеха, лиге, нивоа, пола, већ довољно сведочи да су даме код нас подједнако цењене. У прилог томе колико су девојке препознале нашу искреност када је посвећеност њима у питању говори то што су за сада, током трајање актуелног такмичења за тим сезоне, оне у предности јер су од 6 чланова изабраног тима колико их имамо до сада, само двојица мушкарци, а све остало девојке – наводи Ружа.

Ако се и даље питате шта жене траже на фудбалском терену који је “намењен“ мушкарцима (све чешће издепилираних ногу и почупаних обрва), будите сигурни да не траже препоруку за козметички салон. Порука ових девојака могла би се пронаћи у крилатици Ане Ное, инструкторке ФИФА, коју је изговорила у интервјуу за “Спортифико“: “Фудбал није мушка игра коју играју жене“.

Banner Content
Tags: , , ,

0 Коментара

Оставите коментар

архива

sr_RSSerbian
sr_RSSerbian