Ако се затекнете у Чачку, а тражите пут до Београда, или негде “преко”, неће вам бити потребни ГПС уређаји, мапе и слично. Довољно је да на неком од чачанских терена завртите “баскетару”. Она ће вам послужити као навигација и спровести вас уз Мораву, преко Ибарске магистрале, до српске престонице, или даље. То, између осталог, могу да потврде Драган Кићановић, Жељко Обрадовић, Урош Трипковић, Алекса Аврамовић и многи други Чачани којима је наранџаста лопта била водиља. Један од многих, које је магична игра под обручима извукла из Шумадије, јесте Срђан Јековић, бивши кошаркаш и помоћник Александра Трифуновића у Црвеној звезди. Популарни Мргуд се 1997. са једногодишњим сином Братиславом и породицом преселио у Београд због ангажмана у Беопетролу. Љубав према кошарци, пренео је на свог сина, који је убрзо пошао очевим стопама.

Братислав Јековић је студент и члан актуелног шампиона студентске кошаркашке лиге, екипе Факултета организационих наука. Истовремено је члан земунске Младости, за коју наступа од 2016. Његов кошаркашки досије је прилично интересантан: Јековић је са јуниорским тимом Црвене звезде освојио Евролигу на завршном турниру у Милану 2014. године. Са истом екипом је годину дана касније освојио Јуниорско првенство Србије, победом над Партизаном, у незаборавном финалу у родном Чачку. Током првог сениорског ангажмана у ФМП-у, у сезони 2015/2016, делио је свлачионицу са момцима који ће касније постати узданице Црвене звезде, Дејаном Давидовцем и Огњеном Добрићем. У опширном разговору, Браца говори о љубави Чачка и кошарке, првим кошаркашким корацима, раду са Слободаном Клипом, освајању најсјајнијег јуниорског клупског одличја, својим саиграчима који данас бране боје српског шампиона, студентском спорту и многим другим стварима…

фото: Приватна архива

Крилни играч Младости је започео разговор везом између кошарке и његовог родног града. “У Чачку се живи за кошарку. Не познајем човека из тог града који не воли овај спорт. Терени су пуни, поготово на лето, када се одржава турнир на Желовом, где се окупљају чак и чланови прволигашких тимова. Трибине су крцате, што доказује да се ради о кошаркашком граду, без обзира на то колико је фудбал популаран у Србији. Овосезонске партије Борца у АБА 2 лиги, такође потврђују популарност кошарке, где је хала испуњена до последњег места, чак и када у госте долази последњепласирана екипа. Борац је прави хит ове сезоне, у регионалној лиги немају ниједан пораз код куће, али ми смо их поразили у КЛС”, уз осмех додаје Јековић, који се потом осврнуо на свој кошаркашки почетак.

Од малих ногу се нисам одвајао од лопте, још када сам од родитеља добио мали кош у соби, тада сам потпуно заволео кошарку, по узору на оца. Када сам у првом разреду основне почео да тренирам у школи кошарке “АС”, стремио сам ка томе да га надмашим. Ако у породици имаш спортског радника, онда си предодређен да се бавиш спортом. Мени је много помогла чињеница да ми је отац кошаркашки радник, јер сам се увек оријентисао према њему. Поред њега, један од идола био ми је и Пеђа Стојаковић, јер сам увек ценио добре шутере. Између осталог, и сам се ослањам на тај сегмент игре”, констатује Браца, присетивши се доласка у јуниорски тим Црвене звезде, који је припремао пројекат за велика дела.

“Након школе кошарке, преселио сам се у КК Земун, са чијим сам кадетима имао успешну сезону 2012/2013, што ме је препоручило Црвеној звезди. Те године смо несрећно изгубили у полуфиналу првенства Србије од Мега Визуре на продужетке, са пола коша разлике, иако смо били фаворити. По завршетку сезоне, Звезда је на лето правила реконструкцију генерације ’96, тако што је вршила селекцију најбољих играча из Србије у том узрасту, где смо се од Земунових играча нашли Данило Остојић и ја. Тимске реформе резултирале су освајањем Евролиге наредне сезоне”, истиче Јековић који се подсетио сарадње са Слободаном Клипом једним од најуспешнијих српских тренера, када је у питању рад са млађим категоријама.

“Сарадња са Клипом ми је остала у најлепшем сећању. Добро смо се споразумевали и адекватно сам одговарао на његове захтеве и задатке. Захваљујући њему, доста сам напредовао, поготово физички. Тада сам се први пут сусрео са теретаном и озбиљнијим тренажним режимом, два пута дневно. Такође бих напоменуо да Клипу у односу на остале тренере издваја чињеница да доста пажње посвећује основним кошаркашким сегментима, поготово у домену одбране, технике, кретања и постављања играча”, оцењује рођени Чачанин, осврнувши се потом, на пут до круне досадашње каријере – освајања Милана и јуниорске Евролиге 2014. године, са изузетно перспективним “класићима” попут капитена Стефана Лазаревића, најкориснијег играча турнира, Војислава Стојановића, Александра Аранитовића, Николе Ракићевића, Давида Миладиновића и осталих “Клипиних беба”, које су сјајним издањем бациле “краљевиће” на колена (55:42).

“Као што сам напоменуо, Звездини оперативци су реконструкцијом генерације ’96 имали за циљ освајање Евролиге. За тај турнир смо се припремали тако што смо у Србији играли утакмице са старијим екипама. Пре завршног турнира, несрећно смо изгубили у финалу Јуниорске лиге у Нишу од Партизана, тројком Капетановића. Тај пораз је изазвао позитиван ефекат, још више смо се зближили и појачали фокус на Евролигу. На путу до Милана, играли смо квалификациони турнир у Београду, што је представљало изузетно искуство за мене, где сам се први пут сусрео са страним екипама. Најквалитетнији тим на турниру, био је француски Инсеп, са којима смо играли у финалу (победа Звезде, 56:42). Њихову екипу су чинили изузетно атлетски припремљени играчи, веома брзи и скочни, али тактика им је била слабија страна, за разлику од нас, што смо искористили и победили их”, наводи студент ФОН-а, који је прокоментарисао завршни турнир и његов епилог на северу Италије.

Све препреке на путу до финала, успешно су прескочене: Кахасол (78:63), Хувентуд (69:67) и селекција Бразила (78:54).“На турниру смо били смештени у групу са Кахасолом, Хувентудом и селекцијом Бразила, која је добила специјалну позивницу у сврху промоције кошарке. Морам напоменути да нам је распоред доста отежавао посао, јер смо све утакмице у групи играли у јутарњем термину. Највећи фокус нам је био искључиво на првој утакмици против Кахасола, за коју смо се припремали месец дана пре сусрета. Иако су у групи биле преостале две екипе, само смо на њих мислили. Припрема је уродила плодом, одиграли смо изузетно дисциплиновано и отворили турнир победом. У наредном мечу против Хувентуда је било изузетно тешко. Надиграли су нас у прве три четвртине и имали двоцифрену предност, али су онда капитен Лазаревић и Аранитовић повукли екипу, помогавши нам да преокренемо резултат. Последњу утакмицу у групи смо рутински решили, и већ тада нам је у глави било финале са Реалом”, у даху говори Јековић, анализирајући посебно финалну утакмицу против екипе која до тада није имала ниједан пораз у првенству Шпаније и Евролиги. Екипу из шпанске престонице чинили су бројни талентовани играчи попут Јусте, Касибабуа, Магдевског, Нијанга…

фото: Приватна архива

“Пре финала, имали смо неколико састанака са тренером и првим човеком клуба, Небојшом Човићем, који су нас максимално растеретили, констатујући да није смак света ако изгубимо, али да, ако смо већ довде дошли, одиграмо најбоље што можемо, јер се оваква прилика пружа једном у животу, с обзиром да већ наредне године следи смена генерације. На психолошком, физичком и тактичком плану смо били максимално припремљени, тако да нам је једино преостало да дамо све од себе. Осећали смо се прилично узбуђено приликом уласка у “Медиоланум”, с обзиром да смо претходне утакмице играли у балону. Знали смо да нас гледају кошаркашке легенде попут Салета Ђорђевића, Дуде Ивковића и Драгана Тарлаћа, тако да су нам се ноге одсекле. Оно што нам је такође привукло пажњу, били су изузетно тврди обручи. Није нам било лако да се навикнемо, па су на почетку меча уследила 3-4 “ер бола”. Обе екипе су имале проблем у шуту споља, играле су се агресивне одбране, па је Реал усмерио снаге на унутрашњу игру, преко Нијанга, за кога и дан данас, када премотам филм, посумњам да је ’96 годиште. Никада се нисам осећао физички инфериорно као против њега. Био је права звер у рекету, правећи нам озбиљне проблем под кошем. Тај момак ме је највише импресионирао од свих играча на турниру и за њега сам у том тренутку са сигурношћу могао да тврдим да ће направити добру каријеру. Упркос одличној партији Нијанга, повезали смо редове, одиграли боље на тимском плану, а највише се истакао мали Аранитовић (15п), који је одиграо феноменалну утакмицу. Све коцкице су се поклопиле, свако је дао одређени допринос и одиграли смо најбољу утакмицу на турниру, надигравши Реал у свакој четвртини. По завршетку меча, били смо у шоку, нисмо могли да верујемо да смо победили такву екипу и да смо на крову Европе. Заиста неописив осећај”, уз осмех тврди златни јуниор, фокусирајући се истовремено на специфичне околности под којима је освојена Евролига.

Наиме, турнир у Милану остао је у сенци стравичних поплава које су у том периоду погодиле Србију. “Искрено, нисам био свестан да су поплаве достигле толике размере. На основу онога што сам читао на интернету и друштвеним мрежама, није ми деловало страшно а у ствари права катастрофа. Никада нећу заборавити призор који смо затекли из авиона, приликом повратка, када смо гледали дословно Србију под водом. Прелетели смо баш изнад Обреновца, који је изгледао језиво у том тренутку. Тада нам је било јасно зашто наше освајање Евролиге није медијски адекватно пропраћено. Ко је уопште од људи у Србији у таквој ситуацији могао да размишља о кошарци?”, запитао се члан актуелног шампиона студентске лиге.

Јековић је и наредне сезоне остао у јуниорском погону Црвене звезде, поставши капитен, а у сезони 2014/2015, његовој екипи се указала прилика да се освети Партизану за прошлосезонски пораз у финалу, ни мање ни више, него у Чачку. Овога пута, титулу је донео Звездин прошлосезонски џелат, Немања Капетановић, који је на идентичан начин пресудио бившем тиму. “Пред почетак наредне сезоне, већина момака из класе ’96 су прешли у први тим ФМП-а, осим мене и Анђелковића. Остали смо као испомоћ долазећој генерацији, која је те сезоне поражена у финалу Евролиге у Мадриду.  Што се лигашког дела тиче, играли смо веома доминантно, пласиравши се у завршницу без пораза. Финале је било прави спектакл. Чекала нас је крцата и подељена хала. Меч смо отворили прилично грчевито а играчи Партизана су нас зоном 1-3-1, константно мучили и провоцирали на шут, поучени претходним финалним сусретом у Нишу, где смо катастрофално шутирали тројке (3-34). Губили смо скоро цео меч двоцифреном разликом, а ја сам прву тројку за нас постигао тек на три минута пре краја. Успели смо да уђемо у егал, да би смо на 5,6 секунди пре краја имали напад за победу. Договор са тајм-аута је био да Ракићевић прими лопту и да шутем са полудистанце решава меч. Међутим, играчи Партизана су у том нападу заборавили на Капетановића, који је остао сам и погодио тројку за победу, доневши нам титулу на исти начин, на који нам ју је узео годину дана раније. Све после тога је сувишно за причу. Био је заиста прелеп осећај освојити титулу пред толиком родбином, пријатељима и суграђанима”, истиче капитен те генерације, који се убрзо присетио првог професионалног ангажмана у екипи ФМП-а, у сезони 2015/2016.

“Посрећило ми се што сам доласком у ФМП поново имао прилику да сарађујем са Клипом, где сам дошао на његов позив са великим задовољством. У том тренутку Пантери су били најбоља екипа у КЛС, а циљ је био пласман у АБА лигу. За мене је прелазак из јуниорске кошарке у сениорску био прилично турбулентан. Долазиш као новајлија у, за тебе нову средину, где је јака конкуренција, и где више ниси стартер и један од главних играча, већ чекаш своју шансу и бориш се за њу. Морам истаћи да ми је Филип Човић највише помагао да се прилагодим екипи и новим саиграчима. Он је момак са изузетним лидерским способностима, охрабривао нас је на терену и одржавао добру атмосферу у свлачионици, помажући свим новим играчима, не само мени. Генерално, био сам задовољан, првом сениорском сезоном и својим напретком. Најважније је да смо те сезоне испунили циљ, освојили смо КЛС и пласирали се у АБА лигу”, сматра Јековић, који је потом “скенирао” играчке потенцијале тадашњих саиграча, који данас бране боје Црвене звезде на евролигашком и абалигашком фронту – Дејана Давидовца и Огњена Добрића.

Давидовац ће тек показати колико вреди. Ради се о заиста интелигентном играчу, који максимално користи своје физичке предиспозиције, уз завидну технику и преглед игре. Специфични су играчи који са висином од 202 цм могу да покривају чак и позицију плејмејкера. Али, поред тога, он је свестран играч, управо због стила игре и физикалија, тако да без проблема може да покрива позиције од “кеца” до “четворке”. Ово што је до сада урадио у дебитантској сезони у Звездином дресу је за поштовање, али то није његов крајњи домет, с обзиром да има доста простора за напредак. Што се Добрића тиче, он је заиста феноменалан момак и радник. Његова радна етика је за сваку похвалу. Напорно је радио и често остајао после тренинга, како би исправљао неке недостатке у игри и потпуно је заслужено ту где јесте. Раније је био познат по надимку Гвозден, јер је важио за некога ко нема меку руку. Међутим, он је бесомучно радио, унапредивши шут и друге сегменте игре. Ако би ми за некога било посебно драго да успе, онда је то дефинитивно Огњен”, наглашава један од кључних играча ФОН-а, који наставља разговор помињањем актуелног ангажмана у Младости из Земуна, где игра најбољу сезону откако је у сениорској кошарци (12,1 п, 4,6 ск по мечу, уз шут за три поена 42,5%).

“Ове сезоне сам више него задовољан својим партијама, посебно када упоредим актуелну сезону са прошлом, када сам седео на клупи, у потрази за озбиљнијом минутажом. Није ми било лако, јер сам прешао из једног система, где сам провео неколико година, радећи са истим тренером и у јуниорској и сениорској конкуренцији, у потпуно други систем. Како је време одмицало, навикао сам се на услове рада у Младости, тренирао сам напорно и изборио се за озбиљнију минутажу и улогу у екипи. Такође, оно што ми је олакшало боравак и обезбедило боље партије, јесте и континуитет играња у истом клубу. Поред индивидуалног учинка, све иде по плану и када је колективни учинак у питању. Тренутно се, сходно очекивањима, налазимо на 8. месту, а циљ нам је да обезбедимо место “изнад црте” и пласман у Суперлигу. Мислим да имамо капацитете да то учинимо, језгро тима чине млади играчи од ’94 до ’97 годишта, који имају још простора за напредак, уз искусног Малиџана, који је двоструки МВП лиге, чије искуство даје велики допринос добрим резултатима. Утакмице против Звезде, Партизана, ФМП-а и Меге, представљале би круну ове сезоне”, јасан је Јековић, који је, треба напоменути, прошлог лета учествовао на првенству Србије у баскету 3×3.

“За мене је то било лепо и корисно искуство. Баскет и кошарка јесу слични, али постоји осетна разлика. Из угла играча, могу да кажем да је баскет специфичан, јер подједнако захтева и физикалије и “кефало”, јер у баскету нема школских акција, које сваки школовани кошаркаш може да препозна, већ се све своди на импровизацију, тако да мораш брзо да размишљаш како би се снашао у датом тренутку. Такође, игра је прилично динамична, уз много контакта, те је добра физичка припрема неопходна. Мени баскет одговара, јер имам адекватну висину између 195 и 200 цм, тако да као превише висок или превише низак играч нисам подложан “мис меч” ситуацијама”, тврди Браца, који је преусмерио разговор на студије и студентски спорт.

“Навикао сам да играм кошарку на два фронта и паралелно студирам. Присуство предавањима није толико неопходно, тако да ми остаје довољно времена да ускладим обавезе и да се ставим на располагање екипи ФОН-а. По мом мишљењу имамо најквалитетнију екипу у студентској лиги, имали смо увек високе амбиције… Неопходно је само да опрезно приступимо утакмицама, без потцењивања противника и да одржавамо тимску игру”, истиче ударна игла ФОН-оваца, поменувши значај студентског спорта из његове перспективе.

“Развој студентског спорта је од изузетног значаја за спортску сцену једне државе, јер су у њему присутни играчи који се професионално баве спортом, а студентска лига им помаже да одржавају такмичарски дух. Популаризација студентског спорта, конкретно кошарке у овом случају би требало још више да се примењује. Држава треба да улаже више средстава и побољша услове у српском студентском спорту, јер он за студенте, поред подстицања такмичарског духа, представља и неку врсту релаксације и растерећења од обавеза. Све ово говорим, јер се увек са поносом сетим испуњене “Визуре” током прошлогодишњег финала против ТМФ-а. Мислим да на спонзорском плану може још тога да се уради”, оцењује ас Младости, који завршава причу амбицијама за ову календарску годину.

“Када је реч о кошаркашким амбицијама, циљ ми је да што више напредујем на индивидуалном плану, како бих себи омогућио услове да од наредне сезоне играм на вишем нивоу, и да на тимском плану, заиграм са екипом Младости у Суперлиги, и одбраним титулу студентског шампиона са ФОН-ом. Када је реч о плановима ван паркета, приоритет су студије, како бих обезбедио сигуран посао и егзистенцију, јер са спортом никада не знаш на чему си, постоји ризик од повреде или нечег непредвиђеног што може да ти угрози или оконча каријеру, тако да гледам да се осигурам”, подвлачи црту Јековић, који након детаљног претреса биографије, затвара свој досије и враћа га у архиву до неке друге прилике…

Аутор: Никола Крунић

Banner Content
Tags: ,

0 Коментара

Оставите коментар

архива

sr_RSSerbian
sr_RSSerbian